პატარა უფლისწული / Малкият принц — w językach gruzińskim i bułgarskim. Strona 7

Gruzińsko-bułgarska dwujęzyczna książka

ანტუან დე სენტ-ეგზიუპერი

პატარა უფლისწული

Антоан дьо Сент-Екзюпери

Малкият принц

და მცირე ხნის ფიქრის შემდეგ დასძინა:

Но след като помисли, добави:

— არ არის „მოშინაურება“?

— Какво значи „да опитомяваш?“

— შენ აქაური არ უნდა იყო, — უთხრა მელიამ, — რას დაეძებ აქ?

— Ти не си тукашен — каза лисицата, — какво търсиш насам?

— ადამიანებს დავეძებ, — თქვა პატარა უფლისწულმა — რა არის „მოშინაურება“?

— Търся хората — каза малкият принц. — Какво значи „да опитомяваш“?

— ადამიანებს, — თქვა მელიამ, — თოფები აქვთ და ნადირობენ. ეს სახიფათო რამაა. მაგრამ მათ ქათმებიცა ჰყავთ. ამის გარდა ისინი კარგს არაფერს აკეთებენ. ქათმებს ხომ არ დაეძებ?

— Хората имат пушка — каза лисицата — и ходят на лов. Това е много неприятно! Те също тъй отглеждат кокошки. Те се интересуват само от това. Да не търсиш кокошки?

— არა, — მიუგო პატარა უფლისწულმა. — მე მეგობრებს დავეძებ. რას ნიშნავს „მოშინაურება“?

— Не — каза малкият принц. — Аз търся приятели. Какво значи „да опитомяваш“?

— ეს ისეთი რამაა, რაც დიდი ხანია დავიწყებას მიეცა. იგი მიჩვევას ნიშნავს.

— То е нещо отдавна забравено. То значи „да се свържеш с другите“.

— მიჩვევას?

— Да се свържеш с другите ли?

— სწორედ მაგას, — მიუგო მელიამ. — შენ ჩემთვის ჯერჯერობით მხოლოდ ერთი პატარა ბიჭი ხარ, ისეთივე, როგორიცაა ასი ათასი სხვა პატარა ბიჭი, და სრულებით არა მჭირდები. არც მე ვარ შენთვის საჭირო. შენთვის მე მხოლოდ ისეთი მელია ვარ, როგორიცაა ასი ათასი სხვა მელია. მაგრამ, თუ მომიშინაურებ, ჩვენ საჭირონი გავხდებით ერთმანეთისთვის. შენ ერთადერთი იქნები ამქვეყნად ჩემთვის და მეც ერთადერთი ვიქნები შენთვის…

— Разбира се — каза лисицата. — За мене сега ти си само едно момченце, което прилича досущ на сто хиляди други момченца. И не си ми потребен. А и аз също тъй не съм ти потребна. За тебе аз съм една лисица, която прилича досущ на сто хиляди други лисици. Но ако ти ме опитомиш, ние ще сме си потребни един на друг. За мене ти ще бъдеш единствен в света. За тебе аз ще бъда единствена в света…

— მგონი მიგიხვდი, — თქვა პატარა უფლისწულმა… — ერთ ყვავილს ვიცნობ… მან, მგონი, მომიშინაურა…

— Започвам да разбирам — каза малкият принц. — Има едно цветче… мисля, че то ме е опитомило.

— შეიძლება, — მიუგო მელიამ, — რა არ ხდება ამ დედამიწაზე.

— Възможно е — каза лисицата. — На земята могат да се видят най-различни неща…

— ო, არა, ეს დედამიწაზე არ მომხდარა, — თქვა პატარა უფლისწულმა.

— О, то не е на земята — каза малкият принц.

მელიას ცნობისმოყვარეობა და გაოცება დაეტყო.

Любопитството на лисицата се изостри:

— სხვა პლანეტაზე მოხდა?

— На друга планета ли?

— დიახ.

— Да.

— მონადირეები თუ არიან იმ პლანეტაზე?

— Има ли ловци на тая планета?

— არა.

— Не.

— საინტერესოა! ქათმები?

— Виж, това е интересно! Ами кокошки?

— არა.

— Не.

— სრულყოფილი არაფერია ქვეყნად, — ამოიოხრა მელიამ.

— В света нищо не е съвършено — въздъхна лисицата.

და ისევ დაუბრუნდა თავის იდეას.

Но тя пак се върна на мисълта си:

— ერთფეროვანია ჩემი ცხოვრება. მე ქათმებზე ვნადირობ, ადამიანები ჩემზე ნადირობენ. ყველა ქათამი ერთმანეთსა ჰგავს და ყველა ადამიანი ერთმანეთსა ჰგავს. ცოტათი მომწყინდა მაგრამ, შენ თუ მომიშინაურებ, ჩემი ცხოვრება გაცისკროვნდება. შენი ნაბიჯის ხმას ყველა ნაბიჯის ხმაში გამოვარჩევ. ახლა ნაბიჯის მოახლოებაზე სოროში ვიმალები. შენი ნაბიჯის ხმა კი სიმღერასავით ჩამესმება და სოროდან გამომიყვანს.

— Животът ми е еднообразен. Аз ходя на лов за кокошки, хората ходят на лов за лисици. Всички кокошки си приличат и всички хора си приличат. Затова малко ми е тежичко. Но ако ти ме опитомиш, животът ми ще стане като пронизан от слънце. Аз ще разпознавам шум от стъпки, който ще бъде съвсем различен от всички други. Другите шумове ме карат да се пъхам под земята, шумът от твоите стъпки ще ме повиква като музика да изляза от дупката.

ხედავ, იქ პურის ყანები რომ ბიბინებს? მე პურს არა ვჭამ. არც ხორბალი მჭირდება, პურის ყანა არაფერს არ მაგონებს. და ეს გულსა მწყვეტს! მაგრამ შენ ოქროსფერი თმა გაქვს. რა კარგი იქნება, რომ მომიშინაურებდე! მაშინ ეს ოქროსფერი ყანა შენს თავს მომაგონებს და მეყვარება ყანის შრიალი ქარში…

И освен това погледни! Виждаш ли нататък житните нивя? Аз не ям хляб. За мене житото е безполезно. Житните нивя не ми припомнят нищо. А това е тъжно! Но ти имаш коса с цвят на злато. И когато ме опитомиш, ще бъде чудесно! Житото, което е златисто, ще ми спомня за тебе. И шумоленето на вятъра в житата ще ми бъде приятно…

მელია დადუმდა და პატარა უფლისწულს მიაჩერდა.

Лисицата млъкна и дълго гледа малкия принц.

— მომიშინაურე!.. — შეევედრა იგი უფლისწულს.

— Моля ти се… опитоми ме — каза тя.

— სიამოვნებით მოგიშინაურებდი, — მიუგო პატარა უფლისწულმა — მაგრამ ძალიან ცოტა დრო მაქვს. მეგობრები უნდა ვიპოვო და ბევრი რამ გავიგო.

— На драго сърце — отговори малкият принц, — но нямам много време. Трябва да потърся приятели и да проумея много неща.

— მხოლოდ იმის გაგება შეიძლება, ვისაც მოიშინაურებ, — თქვა მელიამ. — ახლა ადამიანებს დრო არა ჰყოფნით რაიმე გაიგონ. ისინი მხოლოდ მზამზარეულ საგნებს ყიდულობენ მაღაზიებში, მაგრამ ქვეყნად არ მოიძებნება ისეთი მაღაზია, სადაც მეგობრის შეძენა შეიძლებოდეს. და ადამიანებსაც მეღარ უპოვიათ მეგობარი. თუ მეგობარი გსურს, მე მომიშინაურე.

— Само нещата, които си опитомил, можеш да проумееш — каза лисицата. — Хората нямат вече време да проумяват нищо. Те купуват от търговците готови неща. Но тъй като няма никакви търговци на приятели, хората нямат вече приятели. Ако искаш да си имаш приятел — опитоми ме!

— როგორ უნდა მოგიშინაურო? — ჰკითხა პატარა უფლისწულმა.

— Какво трябва да направя? — каза малкият принц.

— ამისთვის დიდი მოთმინებაა საჭირო, — მიუგო მელიამ. — ჯერ შორიახლოს დაჯდები მოლზე. აი ასე. მე მალულად დაგიწყებ ცქერას. შენ კი ხმა არ უნდა ამოიღო. საუბარი ხშირად გაუგებრობის მიზეზია. მერე ყოველდღე უფრო და უფრო მომიახლოვდები…

— Трябва да бъдеш много търпелив — отговори лисицата. — Отначало ще седнеш малко по-далечко от мене, ей така, в тревата. Аз ще те гледам с крайчеца на окото си и ти няма да казваш нищо. Езикът е извор на недоразумения. Но всеки нов път ти ще можеш да сядаш малко по-близко…

მეორე დღეს პატარა უფლისწული ისევ მივიდა მელიასთან.

На другата сутрин малкият принц пак дойде там.

— უკეთესი იქნება, ყოველდღე ერთსა და იმავე დროს მოხვიდე, — უთხრა მელიამ, — მაგალითად, თუ ყოველთვის ნაშუადღევის ოთხ საათზე მოხვალ, სამ საათზე უკვე ვიგრძნობ ბედნიერებას და, რაც უფრო მოახლოვდება დანიშნული დრო, მით უფრო მომემატება ხალისი. ოთხ საათზე კი მღელვარება და მოუსვენრობა შემიპყრობს და შევიცნობ ბედნიერების ფასს! მაგრამ თუ შენ სხვადასხვა დროს მოხვალ, აღარ მეცოდინება როდისთვის მოვამზადო გული შენს შესახვედრად. აქ ერთგვარი რიტუალის დაცვაა საჭირო.

— Ще бъде по-добре да дохождаш по едно и също време — каза лисицата: — Ако дохождаш например в четири часа следобед, аз още от три часа ще почна да се чувствувам щастлива. Колкото по наближава времето, толкова по-щастлива ще се чувствувам. В четири часа вече ще се вълнувам и безпокоя; аз ще узная цената на щастието! Но ако дохождаш в различно време, никога не ще зная за кое време да приготвя сърцето си… Необходими са обреди.

— რიტაული რა არის? — შეეკითხა პატარა უფლისწული.

— Какво е обред? — каза малкият принц.

— ესეც ისეთი რამაა, რაც დიდი ხანია დავიწყებას მიეცა, — მიუგო მელიამ. — რიტუალი განასხვავებს ერთ დღეს დანარჩენი დღეებისაგან, ერთ საათს — დანარჩენი საათებისაგან. მაგალითად, აქაურ მონადირეებს, ასეთი რიტუალი აქვთ: ხუთშაბათობით სოფლის გოგოებთან ცეკვავენ ხოლმე. დიდებული დღეა ხუთშაბათი! ამ დღეს ზვრებამდეც კი შემიძლია გავისეირნო. მონადირეები რომ ყოველთვის ცეკვავდნენ, მაშინ ყველა დღე ერთნაირი იქნებოდა და ვერასდროს მოვითქვამდი სულს.

— И това също тъй е едно отдавна забравено нещо — каза лисицата. — То е онова, което прави един ден различен от другите дни и един час — различен от другите часове. Например тукашните ловци имат един обред. В четвъртък те танцуват със селските момичета. И ето, че четвъртък става един чудесен ден! Аз отивам да се разходя чак до лозята. Ако ловците танцуваха, когато им хрумне, всичките дни биха си приличали и аз нямаше да имам почивка.

ასე მოიშინაურა პატარა უფლისწულმა მელია. მაგრამ დადგა განშორების დღე.

Така малкият принц опитоми лисицата. И когато наближи часът на заминаването, лисицата каза:

— ო!.. — ამოიოხრა მელიამ, შენ რომ არ მეყოლები, ვიტირებ.

— Ах! … Аз ще плача.

— შენი ბრალია, — უთხრა პატარა უფლისწულმა. — მე ცუდი არაფერი მინდოდა შენთვის. შენ თვითონ მოინდომე, რომ მომეშინაურებინე…

— Ти си виновна — каза малкият принц, — аз не ти желаех никакво зло, но ти поиска да те опитомя…

— მართალია, — თქვა მელიამ.

— Разбира се — каза лисицата.

— ახლა კი უნდა იტირო!

— Но ще плачеш! — каза малкият принц.

— მართალია.

— Разбира се — каза лисицата.

— მერე და, რა მოიგე?

— Но тогаз ти не печелиш нищо!

— დიახაც მოვიგე, — მიუგო მელიამ. -მოიგონე რა გითხარი ოქროსფერ თავთავებზე.

— Печеля — каза лисицата — поради цвета на узрялото жито.

და მცირე ხნის დუმილის შემდეგ დასძინა:

И добави:

— წადი, ერთხელ კიდევ ინახულე ვარდები და დარწმუნდები, რომ შენი ვარდი ერთადერთია ქვეყნად. გამოსამშვიდობებდლად რომ მობრუნდები ჩემთან, ერთ საიდუმლოს გაგიმხელ და ჩემი საჩუქარიც ეს იქნება.

— Иди да видиш отново розите. Ти ще разбереш, че твоята е единствена в света. Сетне ще се върнеш да си вземеш сбогом и аз ще ти подаря една тайна.

პატარა უფლისწული ვარდებისკენ გაემართა.

Малкият принц отиде да види пак розите.

— თქვენ სრულებით არ გავხართ ჩემს ვარდს, — უთხრა მათ პატარა უფლისწულმა, — თქვენ ჯერ არარანი ხართ. თქვენ ჯერ არავის მოუშინაურებიხართ. და არც თქვენ მოგიშინაურებიათ ვინმე. — თქვენ სწორედ ისეთები ხართ, როგორიც იყო ჩემი მელია, როდესაც მე პირველად შევხვდი მას. იგი არაფრით გამოირჩეოდა ასი ათასი სხვა მელიისაგან. მაგრამ მე იგი დავიმეგობრე და ახლა იგი ერთადერთია ქვეყნად.

— Вие никак не приличате на моята роза, вие не сте още нищо — каза им той. — Никой не ви е опитомил и вие не сте опитомили никого. Вие сте сега такива, каквато бе моята лисица. Тя беше лисица, подобна на сто хиляди други лисици. Но аз я направих мой приятел и сега тя е единствена в света.

ყვავილებმა ეს სიტყვები ძალიან ითაკილეს.

И розите се почувствуваха много смутени.

— თქვენ მშვენიერი ხართ, მაგრამ ცარიელნი, — განაგრძო მან. — არავინ გასწირავს თქვენთვის თავს. ჩვეულებრივი გამვლელი, რა თქმა უნდა, იტყვის, რომ ჩემი ვარდი თქვენისთანაა, მაგრამ იგი ყველა ვარდზე ძვირფასია ჩემთვის, რადგან მას ვრწყავდი ყოველდღე, მას ვახურავდი მინის სარქველს, მას ვაფარებდი თეჯირს, რომ ქარს არ შეეწუხებინა. მისი გულისთვის ვხოცავდი მუხლუხებს (თუმცა ორი თუ სამი მუხლუხი არ მოვკალი და ისინი პეპლებისთვის დავტოვე) და მხოლოდ მას ვუსმენდი, როცა იგი საყვედურებს მეუბნებოდა ან ტრაბახობდა, ზოგჯერ მაშინაც კი ვუსმენდი, როცა დუმდა ხოლმე. იმიტომ, რომ იგი ჩემი ვარდია.

— Вие сте хубави, но празни — каза им малкият принц. — За вас не може да се умре. Разбира се, някой обикновен минувач ще помисли, че моята роза прилича на вас. Но тя сама има много по-голямо значение, отколкото вие всички, защото тъкмо нея съм поливал аз. Защото тъкмо нея съм поставял под стъклен похлупак. Защото тъкмо нея съм пазил с параван. Защото тъкмо върху нея убих гъсениците (освен две-три, за да излязат пеперуди). Защото тъкмо нея слушах да се оплаква, да се хвали или дори понякога да мълчи. Защото тя е моята роза.

და პატარა უფლისწული მელიასთან დაბრუნდა.

И се върна пак при лисицата:

— მშვიდობით… — უთხრა მან მელიას.

— Сбогом… — каза той.

— მშვიდობით, — მიუგო მელიამ. — აი ჩემი საიდუმლოც. იგი ძალიან უბრალოა: მხოლოდ გული ხედავს კარგად, თვალს არ ძალუძს დაინახოს ის, რაც მთავარია და არსებითი.

— Сбогом — каза лисицата. — Ето моята тайна. Тя е много проста: най-хубавото се вижда само със сърцето. Най-същественото е невидимо за очите.

— თვალს არ ძალუძს დაინახოს ის, რაც მთავარია და არსებითი, — გაიმეორა პატარა უფლისწულმა, რომ კარგად დაემახსოვრებინა ნათქვამი.

— Най-същественото е невидимо за очите — повтори малкият принц, за да го запомни.

— თავს რომ ევლებოდი შენს ვარდს, მიტომაა იგი ასე ძვირფასი შენთვის.

— Твоята роза ти е толкова ценна поради времето, което си загубил за нея.

— თავს რომ ვევლებოდი ჩემს ვარდს… — გაიმეორა პატარა უფლისწულმა, რომ კარგად დაემახსოვრებინა ნათქვამი.

— Моята роза ми е ценна поради загубеното време… — рече малкият принц, за да го запомни.

— ადამიანებმა დაივიწყეს ეს ჭეშმარიტება, — თქვა მელიამ, — მაგრამ შენ არ უნდა დაივიწყო იგი. შენ ვალდებული ხარ იზრუნო იმაზე, ვინც მოიშინაურე. ვალდებული ხარ იზრუნო შენს ვარდზე…

— Хората са забравили тая истина — каза лисицата. — Но ти не трябва да я забравяш. Ти ставаш отговорен завинаги за всичко, което си опитомил. Ти си отговорен за твоята роза…

— ვალდებული ვარ ვიზრუნო ჩემს ვარდზე… — გაიმეორა პატარა უფლისწულმა, რომ კარგად დაემახსოვრებინა ნათქვამი.

— Аз съм отговорен за моята роза… — повтори малкият принц, за да го запомни.

თავი XXII

XXII

— გამარჯობა, — თქვა პატარა უფლისწულმა.

— Добър ден — каза малкият принц.

— გაგიმარჯოს, — მიუგო მეისრემ.

— Добър ден — каза стрелочникът.

— რას აკეთებ აქ? — შეეკითხა პატარა უფლისწული.

— Какво правиш тук? — каза малкият принц.

— მგზავრებს ვანაწილებ, — მიუგო მეისრემ, — ათას-ათას კაცად ვაჯგუფებ და ხან მარჯვნივ ვისტუმრებ და ხან მარცხნივ.

— Разпределям пътниците на групи от по хиляда — рече стрелочникът. — Изпращам влаковете, които ги отвозват, било вдясно, било вляво.

ამ დროს ისეთი გრუხუნით ჩამოიქროლა გაკაშკაშებულმა ჩქარმა მატარებელმა, რომ მეისრის ჯიხური შეაზანზარა.

Един светнал бърз влак, затрещял като гръмотевица, раздруса будката на стрелочника.

— სად მიჰქრიან? — იკითხა პატარა უფლისწულმა. — რას დაეძებენ?

— Много бързат — рече малкият принц. — Какво търсят те?

— ეს თვითონ მემანქანემაც არ იცის, — მიუგო მეისრემ.

— И човекът на локомотива не знае това — каза стрелочникът.

ახლა მეორე გაკაშკაშებულმა ჩქარმა მატარებელმა ჩაიგრუხუნა მეორე მიმართულებით.

Друг светнал бърз влак, в посока обратна на първата, загърмоля.

— უკვე გამობრუნდნენ უკან? — იკითხა პატარა უფლისწულმა.

— Връщат ли се вече? — попита малкият принц.

— ესენი სხვა მგზავრები არიან, — მიუგო მეისრემ.

— Те не са същите — каза стрелочникът. — Те се разминават тук.

— არ მოსწონთ ის ადგილი, სადაც აქამდე ცხოვრობდნენ?

— Не са ли били доволни там, дето са били?

— არავის მოსწონს ის ადგილი, სადაც ცხოვრობს, — მიუგო მეისრემ.

— Човек никога не е доволен там, дето е — каза стрелочникът.

ამასობაში მესამე ჩქარმა მატარებელმა ჩამოიქროლა.

Трети светнал бърз влак протътна като гръмотевица.

— ესენი პირველი მატარებლის მგზავრებს მისდევენ? — იკითხა პატარა უფლისწულმა.

— Тия искат да догонят първите ли? — попита малкият принц.

— არავის არ მისდევენ. — მიუგო მეისრემ. — მათ ვაგონებში სძინავთ ან სხედან და ამთქნარებენ. მარტო ბავშვები არ შორდებიან ფანჯრებს და ცხვირი სარკმლის მინაზე აქვთ მიჭყლეტილი.

— Нищо не искат да догонят — каза стрелочникът. — Те спят вътре или се прозяват. Само децата притискат носовете си о стъклата.

— მარტო ბავშვებმა იციან რასაც დაეძებენ, — თქვა პატარა უფლისწულმა. — ისინი თავს ევლებიან ჭინჭის თოჯინას და ამიტომაა იგი ასე ძვირფასი მათთვის. და თუ ვინმემ მათ თოჯინა წაართვა, მწარედ ტირიან.

— Само децата знаят какво търсят — каза малкият принц. — Те си губят времето за някоя парцалена кукла и тя става много ценна, и ако им я вземат, те плачат…

— ისინი ბედნიერები არიან, — თქვა მეისრემ.

— Те са късметлии — каза стрелочникът.

თავი XXIII

XXIII

— გამარჯობა, — თქვა პატარა უფლისწულმა.

— Добър ден — каза малкият принц.

— გაგიმარჯოს, — მიუგო ვაჭარმა.

— Добър ден — каза търговецът.

ეს იყო წყურვილის მომკვლელი აბებით მოვაჭრე. საკმარისია ერთი ასეთი აბი გადაყლაპოს კაცმა და მთელი კვირა აღარ მოწყურდება.

Той беше търговец на усъвършенствувани хапчета, които утоляват жаждата. Глътваш по едно хапче седмично и вече не усещаш жажда.

— რა საჭიროა ეს აბები? — შეეკითხა მას პატარა უფლისწული.

— Защо продаваш тия неща? — попита малкият принц.

— იგი დროის დიდ ეკონომიას იძლევა, — მიუგო ვაჭარმა — ექსპერიმენტებმა გამოიანგარიშეს, რომ კვირაში შეიძლება ორმოცდაცამეტი წუთი დაზოგო.

— Така се пести много време — каза търговецът. — Експертите пресметнаха. Спестяват се седмично петдесет и три минути.

— მერე რად უნდათ ეს ორმოცდაცამეტი წუთი?

— И какво правят хората с тия петдесет и три минути?

— რამეში მოიხმარენ.

— Правят, каквото си щат…

„მე რომ ორმოცდაცამეტი თავისუფალი წუთი მქონოდა, — გაიფიქრა პატარა უფლისწულმა, — ნელა გავისეირნებდი წყაროსაკენ…“

„Ако имах — каза си малкият принц — петдесет и три минути свободни, бих тръгнал полекичка към някой извор…“

თავი XXIV

XXIV

უკვე ერთი კვირა გავიდა, რაც ამ უდაბნოში მარცხი მომივიდა და სასმელი წყალის სწორედ მაშინ გამომელია, როცა პატარა უფლისწული აბებით მოვაჭრის ამბავს მიყვებოდა.

Беше осмият ден от моето принудително кацване в пустинята и аз изслушах историята за търговеца, пиейки последната глътка от моя запас вода.

— შენი თავგადასავალი მშვენიერია, — ვუთხარი მე პატარა უფლისწულს. — მაგრამ ხომ ხედავ, ჯერაც არ შემიკეთებია თვითმფრინავი, სასმელი წყალიც არა მაქვს და, მეც ბედნიერი ვიქნებოდი, რომ შემეძლოს ნელა გავისეირნო წყაროსკენ.

— Виж какво — казах аз на малкия принц, — твоите спомени са много хубави, но аз още не съм поправил самолета си, нямам вече вода за пиене и ще бъда щастлив, ако също като тебе бих могъл да тръгна полекичка към някой извор!

— ჩემმა მეგობარმა მელიამ მითხრა, რომ…

— Моят приятел — лисицата… — каза ми той.

— ჩემო კარგო ბიჭო, რა დროს მელიაა!

— Мило мое, не става вече дума за лисицата!

— რატომ?

— Защо?

— იმიტომ, რომ წყურვილით სიკვდილი გველის.

— Защото човек може да умре от жажда…

მან ვერ გაიგო ჩემი ნათქვამი და მომიგო:

Той не разбра моето разсъждение и ми отговори:

— მეგობარი ყოველთვის კარგია, სიკვდილის წუთებშიც კი. მე ძალიან კმაყოფილი ვარ მელიას მეგობრობით…

— Добре е да имаш приятел, дори ако трябва да умреш. Аз съм много доволен, че лисицата ми беше приятел…

„წარმოდგენაც არა აქვს მოსალოდნელ საფრთხეზე, — გავიფიქრე მე. — მას ხომ არასოდეს გამოუცდია შიმშილი და წყურვილი. მისთვის მზის სხივიც კმარა…“

„Той не проумява колко голяма е опасността — казах си аз. — На него му стига малко слънце…“

პატარა უფლისწულმა შემომხედა და ფიქრი გამაწყვეტინა:

Но той ме погледна и отговори на моята мисъл:

— მეც მწყურია… — მითხრა მან. — წამოდი, ჭა მოვძებნოთ…

— И аз съм жаден… Нека потърсим някой кладенец…

მე უიმედოდ ჩავიქნიე ხელი: რა აზრი ჰქონდა ალალბედზე ჭის ძებნას ამ თავლუწვდენელ უდაბნოში. მაგრამ მაინც გავუდექით გზას.

Аз махнах уморено с ръка; безсмислено е да търсиш наслуки някакъв кладенец в безпределността на пустинята. И все пак тръгнахме.

დიდხანს ვიარეთ ხმაამოუღებლად. დაღამდა. ცაზე ვარსკვლავები აენთნენ. წყურვილით ღონემიხდილი და გაოგნებული ძლივსღა ვარჩევდი ვარკვლავების ციმციმს. პატარა უფლისწულის სიტყვები მაინც მიტრიალებდა თავში.

След като бяхме вървели с часове мълчаливо, смрачи се и звездите почнаха да светят. Поради жаждата малко ме тресеше и аз ги виждах като насън. Думите на малкия принц подскачаха в съзнанието ми.

— შენც იცი, რა არის წყურვილი? — შევეკითხე მე.

— Значи и ти, и ти си жаден? — попитах го аз.